Milan Mraković

Serbian Holocaust

Milan Mraković, July 23, 2011, Belgrade

Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Dušan Gavrilović | Trancript: Milan Džekulić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku

Ja se zovem Milan Mićo Mraković. Ovo Mićo naglašavam zbog toga što mene svi od rodbine i prijatelja znaju kao Miću. Čak me je i moja supruga zvala Mićo. Samo da vam ispričam jednu kratku anegdotu. Bio sam u Valjevu na dužnosti i dodje od jednog kapetana žena, kaže:'' Ana, gde ti je Milan?'' ''Koji Milan'', kaže moja žena. ''Kako ne znaš ime svoga muža?''. ''Pa mome mužu je ime Mićo". Rodjen sam u selu Vlahoviću. To je jedno lepo ušoreno selo, ima svega sto deset kuća. Malo selo, ali složno i jedno vrlo,vrlo kulturno selo, tako da ga pohvalim, zahvaljujući dobrom učitelju koji je tu bio i tri učiteljice. Sve tri su bile rodjene u tom selu. Otac im je bio pop i pravile su kulturu u selu. Ja sam iz siromašne porodice. Moja porodica je vrlo siromašna, sa svega tri rala zemlje. Kod mene kažu ral, to je obično jutro, to je stara mera. Tolika je bilo sirotinja da u februaru mesecu nestane i kukuruza, a pšenica, to se jelo... Pšenicni hleb se jeo samo kada se vrši žito ili za Uskrs i Božić. Ja sam osnovnu školu završio tu u selu. Imali smo i školu i crkvu. Nekoliko okolnih sela udaljenih čak po pet, šest kilometara nisu imala školu, nego su svi išli u Vlahović. Bila je čuvena ta škola, dobra škola. Ja sam završio sa odličnim uspehom, stvarno sam bio dobar djak. I sada šta? Imao sam četiri godine mladjeg brata Petra. Jedan od nas dvojice je morao da ide na zanat i sada sam ja, koji sam bio stariji, trebao da idem na zanat. I onda su u pomoć došli (stric i tetka). Da nije bilo njih drugačije bi bilo,ko zna šta bih ja bio, neki težak zanatlija. Dodju moj stric, stariji samo tri godine od mene, završio je sedam razreda gimnazije, i moja tetka po babinoj liniji. Tetka je završila Trgovačku akademiju u Karlovcu. Zvali su moju majku snaša, to je od brata žena: ''Snašo, Sovija", ne Sofija, "nemoj nikako Miću da date na zanat, on je dobar djak, on bi morao završiti tu državnu realnu gimnaziju. Da se pomučite nekako pa...''. ''Pa kako ćemo kada nemamo sredstava?'', a ona (majka) je sama bila, otac je negde radio. On je bio priučeni zidar pa je mogao nešto zaraditi. I onda kada su navalili na nju, majka reće: '' Dobro, ja ne mogu sama odlučiti, kad dodje moj muž videćemo''. Došao je moj otac uveče i onda su oni većali i doneli odluku. Ujutru mi kažu:'' Ići ćes u gimnaziju''. A ostalo je samo dva, tri dana do tog prijemnog ispita. Mi smo taj prijemni ispit polagali, koliko se ja sećam. Tri Mrakovića, dva učiteljeva sina Milankovići i jedan Lončarevič. Nas šest, njih pet i ja šesti. Ja sam bio sav srećan.

Kako je moja majka mene školovala... Otac je zaradjivao da se prehranimo. Majka je išla da kopa drugim ljudima koji su bili bogati, išla je da žanje. Za dan kopanja dobijala je sedam dinara. Znači, ja sam išao u gimnaziju u Glinu, to je deset kilometara udaljeno od mog sela i išli smo vozom. Mi za voz kažemo cug. Cug je nemačka reč. Mesečna karta je koštala trideset tri dinara i moja majka je trebala da kopa četiri dana, skoro pet, samo da bi platila tu mesečnu kartu. Posudili su neke pare da mi kupe odelo od cajga. Kupili su mi cokule, sećam se bile su to fine gojzerice, prvi put to da obujem na noge. A knjige sam kupio sam sebi, zapravo dobio. Setim se ja jednoga u selu koji nam je bio malo dalji komšija , da je on išao pre možda desetak godina (u gimnaziju). Pričali su kako je on pošao u prvi razred gimnazije, nije položio i nije više nastavio, a inače je bio iz bogate familije. I ja odem kod njega, znači bio je od mene stariji jedno pet, šest godina. ''Pero, imaš li ti one knjige od prvog razreda?'' ''Pa imam''. ''Pa gde ti je to?'', ''Negde na tavanu gore, ja sam to bacio''. ''Pero, hocemo otići gore da vidimo?''. I odemo gore i uzmem te knjige. Nije to bilo ko danas, knjige su vredele. I ja to uzmem tako da nismo plaćali knjige, jedino smo kupili par sveski. Tako sam ja pošao u gimnaziju.

- Gde?

U Glinu. To je državna realna gimnazija u Glini. Bio sam presrećan. Završio sam sva četiri razreda sa vrlo dobrim uspehom. To je bila vrlo stroga gimnazija. Sa tih četiri razreda gimnazije mogao si biti dobar činovnik tada u Kraljevini Jugoslaviji. Ja sam to znao i (hteo sam) da se odužim roditeljima pre svega i da postanem nešto u životu. Da ne odem da kopam, da budem goljo, beda i sirotinja.

-Kako je izgledala Glina u to vreme?
Glina je bila palanka. Imala je gimnaziju, bila je lepa crkva, ta što je u njoj bio pokolj, koja je srušena i izgorela. Lepo je bilo. Reka Glina protiče kroz mesto. Ja sam bio prezadovoljan. Kada sam ja pošao tamo (u školu), niko mi nije bio ravan. I tako sam to završio 1941. godine. 1937. sam pošao u gimnaziju, 1941. završavamo četvrti razred i već tada nama Srbima, NDH je nastala 10. aprila, nama su već 20. aprila rekli: ''Srbi, vi više ne morate dolaziti u školu'', a Hrvati su i dalje nastavili. "Dobićete svedočanstvo da možete preći u sledeći razred". Malu maturu nismo polagali, samo smo to dobili. To svedočanstvo je izgorelo i ja sam kasnije uspeo da dobijem duplikat. Ima i sada nas ovde petoro, šestoro koji smo tada završili četvrti razred gimnazije. Proslavili smo sedamdesetu godišnjicu 20. aprila ove godine.

- Ovde u Beogradu?

Ovde u Beogradu. To je raritet. Ostoja nas je snimio i imam CD (sa te proslave).
To je moj seoski život. Bio sam stvarno teška sirotinja, ali dobro sam prošao.
-Kako je rat počeo da menja taj život?
1941. godine je počela prva akcija na Baniji, prva puška je pukla. To je bila neka partijska odluka da se na celoj toj liniji od Karlovca do Siska, na svim stanicama gde god ima ustaških posada, da se napadnu te noći 23. na 24. juli. Medjutim, sve je zatajilo, samo kod nas nije... Jer moje selo Vlahović je ustaničko selo. Iz mog sela su dva narodna heroja: Gaćeša Vasilj i Nikola Demonja. Taj Gaćeša Vasilj nije bio ni član (Komunističke) partije, ali su njega uzeli. Bio je jedan otresit covek, ozbiljan. Bio je čovek koga bi svi slušali. Moj (budući) tast iz susednog sela, Vladić Petar, bio je njegov pašenog. Bio je i jedan član partije iz sela Vlahović, ali nije bilo u selu partijske organizacije, nego je on radio u Petrinji ili negde i postao član partije. Oni su se sastali i dogovorili se za tu akciju i ovoga (Gaćešu Vasilja) su uzeli za komandanta. Bilo je njih 40, i oni su napravili tu akciju. Kažem, akcija je uspela, medjutim, nisu obavestili nikoga u selu, mnogi su rekli...
-Od čega se sastojala ta akcija?
Oni su napali železničku stanicu, jednu ustašku posadu. Bilo je samo dvoje ustaša. Jednoga su ubili, jednoga su zarobili. Likvidirali su i predsednika opštine koji je isto bio njihov (ustaša). Tu su bila i dva Italijana koji su imali fabriku cigle i crepa, ne znam šta je sa njima bilo. Posekli su nekoliko desetina bandera, uništili su telefonsku liniju.

Rano ujutru smo pošli moj otac, deda i ja da kosimo crnokos. To je kad se po pšenici koja naraste poseje detelina i onda se ta detelina požanje i tako to ostane kao crnokos. Idemo preko železnicke stanice i kada smo došli na stanicu vaktar, prometnik koji je naplaćivao karte, kaže mome ocu: ''Djuro, gde idete vi?'', ''Idemo da kosimo''. ''Vratite se nazad!''. Mi smo voz koji ide u četiri sata zvali rani voz. Išao je iz Sremskih Karlovaca za Sisak. Kaže (vaktar):"Jedan ustaša je iskocio (iz tog voza), zbacio mi šapku sa glave i opsovao mi srpsku majku, i kaže mi - Daj mi onu kasu gde držiš pare i karte! - Ja otišao i dao mu sve to, a on kaže - Čekaj nas ovde, neka banda je gore", a to je susedna železnička stanica Grabovac, " napravila glupost, posekla je bandere i napala ustašku posadu. Idemo gore da vidimo, nemamo nikakvu telefonsku vezu.'' (Kada je ovo čuo) moj deda kaže mom ocu:''Djuro, vraćamo se nazad, biće odmazda. Videćeš, odmah će doći ustaše i pohvataće svakog koga vide od mladjih ljudi! Sklonite se vi u susedno selo". (A to selo) je van ceste i van pruge.

Odemo mi tamo i stvarno, toga dana, pohvatano je oko 30 ljudi. Nisam mogao u toj mojoj knjižici koju imam napisati sve, ali tu ima dosta ljudi koje sam poznavao, sve mladi ljudi, od 20-30 godina. Moj deda je bio austrougarski vojnik i za vreme I svetskog rata on je prešao na rusku stranu, negde 1917. godine. Već je u Rusiji bila izvršena revolucija i nekako se prebacio, pobegao,kako i na koji način po noći i Rusi su ga prihvatili. U Rusiji je za vreme kontrarevolucije bio na strani boljševika. Mala digresija. Kada je vaktar rekao da je banda posekla bandere, deda je rekao tada:'' To je revolucija!" Ja sam to tada prvi put čuo. I onda smo se mi sklonili (u to selo) i napravili smo jedno skrovište u seniku u senu. Otvorili smo dva crepa da imamo vazduh. Moja majka nam je donosila hranu nedelju dana kao i žena tog trgovca (koji je bio sa nama). I odjednom tog 31. jula čulo se, javljali su kuriri, bile su straže, i devojke su bile na stražama, da ide vojska od Gline, idu ustaše. Ovaj trgovac naš komšija je bio toliko plašljiv i on je mom ocu prosto sugerisao da mi pobegnemo sa te štale. Rekao je:" Zapaliće štalu i mi ćemo izgoreti!" (Tako) smo otišli u jednu šumicu, zove se bukvik. To je šumica izmedju mog sela i sela gde smo bili. Ušli smo u jednu najgušću šikaru i, verovali ili ne, trojica ustaša koji su tu išli nisu nas videli dok jedan nije zapeo čizmom mom ocu za nogu. "Evo ih! Evo tri četnika ovde! Dižite se!" Do gola nas svuku, pretresu, da nemamo oružja. Jedan (koji je bio) glavni, rekao je mom ocu:"Što si ovo dete poveo?" Verovali ili ne, ja sam bio dobro razvijen i tada iako sam imao samo petnaest godina. A on (otac) kaže: "Čuli smo da sve pozivate u Grabovac, hvatate i ubijate. Tako smo čuli. Jedan je pobegao i priča tako". "Nije to istina!" Trgovac i moj otac su ih pitali da nas odvedu kući, da se vide sa ženama a ja sa majkom i rekli su da hoće.Trgovčeva žena donese ceo nakit, imali su zlata, imali su svega, donese pare. Moja majka je isto imala nešto i što god je imala dade im. Mislili su da će nas ostaviti, ali ne!
Ja sam morao da odem u wc , imali smo onaj seoski, poljski wc, kad ja vidim odjednom da izlaze iz dvorišta i odoše na cestu (ustaše sa ocem i komšijom trgovcem).

I šta da radim? Ja vidim kroz otvor, daske su otvorene, ja vidim kako si izašli.Ostanem ja tu. Dodje moja majka kada su oni otišli, plače: "Joj, sine moj, ja sam te iskukala". "Što?". "Ja sam pred onim rekla - Ostavite mi bar to dete - a on je rekao:"Snajo, ostavićemo ti to dete, tog malog. A gde je on?". " On je otiša u zahod". "Da, maloga ćemo ti ostaviti a muža moramo da vodimo". I odvedoše njih dvojicu i ubili su obojicu na Grabovcu, tu gde je bilo...Tu je tada streljano hiljadu dve stotine ljudi.

- Za odmazdu za jednoga ubijenog?

Da, da, i za par tu njih i za dva Italijana koji su isto bili fašisti, onda taj predsednik opštine je isto bio uz njih, bio je pandur jedan i tako, to ti je. Nema! I za ovo što su ukinuli vezu, pokidali bandere.
Mogu samo da kažem da ovo nije bilo samo hvatanje i ubijanje zbog ove grabovačke akcije. Ubijanja je bilo daleko ranije. Još 12. maja u Glini su za jednu noć i dan pohapsili sve Srbe Glinjane i ubili ih u obližnjem selu. Neko selo Hadžer na Kupi i tu ih pokopali. Toga dana kada su hvatali, vašar je bio, tri mladića iz mog sela su išli (na vašar) i oni su dole uhvaćeni i ubijeni. To je bilo, kažem, još 12. maja. A da ne govorim još...Mi smo za ustaše čuli odmah kada je stvorena NDH da ustaše idu i ubijaju. Jedan naš Ciganin koji je bio Hrvat prišao je odmah ustašama i on (im) je već sve rekao ko je ko u selu ,da je taj i taj bogataš, (rekao im) ko je bio protiv žandara i protiv Kraljevine Jugoslavije i da će tako biti i protiv ovog (režima) i onda...Tako je govorio, izveštavao je te ustaše. E zbog toga mi, ja se sećam, noći i noći nismo spavali. Niko ne spava u kućama. Sve je bežalo u polje, u neku obližnju šumu ili u neku tu, ne znam, letinu, tako da bi tu prespavali celu noć. Sva sreća što je bilo toplo tada.

- Da li ste čuli nešto o ustašama pre rata?

Pre rata? Da, jesam, čuo sam pre rata čak i za Pavelića. U gimnaziju su išla sa mnom (deca) iz susednog hrvatskog sela. To je selo Maje, koje se nadovezuje na selo Vlahović. To su bila ustaška deca. Bili su ustaška mladež već tada čim je NDH postala. A još tada, interesantno je to, bilo je pisano po wc-ima i zidovima ono ŽAP. To je po...

-Živeo Ante...

Živeo Ante Pavelić. Da! ŽAP. I mi od tog zadnjeg P napravimo da je to B i dodamo AC - ŽABAC. Eto, to mi Srbi. Znam da sam se sa jednim maltene potukao. Ja kažem: "Živeo kralj Petar!", on kaže: "Živeo Ante Pavelić". Još tada! Tada, u drugom razredu gimnazije, a da ne govorim 1941. Eto tada sam još čuo za ustaše. A u Glini odmah 1941. se pojavio neki advokat Rebok, pa onda dva lekara koji su bili ustaše, velike ustaše. Dva advokata, dva lekara, pa neki Vidaković mesar koji je pravio čuda. Išli su po selima i ubijali svakog... Ako je neko samo rekao (za nekoga): "Ovaj je šurovao nešto sa komunistima", odmah je bio likvidiran. I ako je bio bogatiji.

- Interesantno je kada su Vašeg oca i Vas uhvatili u šumi da su rekli: "Evo četnika", a ne evo komunista.

Da, oni su pre nas sve zvali četnici. Interesantno. Za partizane ni mi tada nismo znali. Tek negde u decembru mesecu pojavilo se (počelo da se koristi) ime partizan. Gerilci su se zvali (u početku). Ovo je gerila (govorili smo). A ne četnici. Niko od nas nije rekao da su ustanici četnici, nego gerilci.

- A za ustaše ste bili...

A ustaše su nas zvali četnici.

- Sve Srbe?

Sve Srbe, pa da. Kao i sada kada je ovo bilo - četnici. Za njih smo mi bili četnici. Kaže: "Evo ih četnici". I onda (kada su nas uhvatili) pita (ustaša) mog oca: "Jel' vi znate gde je Gaćeša i Demonja?", ovi narodni heroji što sam Vam rekao za njih. Moj otac kaže: "Pa ja ništa ne znam ni gde su ni šta su. Mi ništa ne znamo od toga. Ja sam običan čovek. Niko mene ništa niti je pitao niti govorio, niti me zvao da idem negde. Ja ništa ne znam o tome".

Sada mogu da kažem, samo da se nadovežem na ono da nije samo ona akcija na Grabovcu bila povod da oni ubijaju toliki svet, naš srpski narod, nego i ranije je to bilo. Medjutim sada još gore, iako je njima stavljeno do znanja da imamo i mi otpor, da možemo da pružimo otpor i da preživimo. Medjutim, ja sam sada bio u jednoj teškoj dilemi šta da radim. Krio sam se. Morao sam se kriti jer sam se bojao da me ipak neko ne nadje. Bio sam prilično razvijen. Oni su, ne znam, samo (odvodili one) preko šesnaest godina, a ja sam već izgledao kao da imam preko šesnaest godina. I onda sam se krio. Majka me sakrivala.Brat mi je Pero, brat Petar, Pero, on je bio kao izvidjač. On je stalno bio na cesti i gledao da li ide neka vojska ili da li idu u nekim kolima. Obično su se vozili onim kolima, federvagen su se zvala, malo jača, bolja, sa konjima. Nije bilo tada auta. I onda on javi. Mene je moja majka sakrivala. Kako me krila? Ja bih legao u jedan krevet, dole je bila ona jedna od kukuruza ona perušina, i onda legnem tu a ona na mene stavi tri jastuka i prekrije me velikim čaršavom. Ja mogu da dišem, a (izgleda) kao da tu nema ništa(osim posteljine). Meni je to dodijalo. Deda mi je pravio isto neku zemunicu da se krijem. On se nije hteo ništa kriti. I da Vam kažem još nešto za tog mog dedu, zaboravio sam pre. On je bio uhvaćen zajedno sa nekim ljudima. Ustaša jedan je tu išao, jedan na primer ide na tri kuće, i uhvatio je dedu i kaže: "Ajde deda ti sa nama!". Koga god vidi u dvorištu, udje u kuću (i pokupi ga). Njih je bilo jedno pet (ljudi koje je uhvatio). I sad, kako je od mene ovako malo brdašce pa cesta, izašli su tu. I sada tu ima dve, tri kuće i jedan mali sokak i ustaša kaže: "Budite tu, ja idem da vidim dole koga ima!" Ide u te tri kuće. Kada je otišao taj ustaša dole, moj deda kaže ovima: "Ajde da bežimo!". A ovi kažu: "Ne, mi nismo krivi, mi nećemo bežati". A moj deda pošto je bio revolucionar, rekao sam da je u Rusiji bio, on se lepo vrati kući kroz kukuruze. Vrati se nazad i ostao je živ sve do 1943. dok ga nisu ubili Nemci.

Nastavljam sada dalje. Ja sam se krio, krio, krio i onda sam došao na ideju da se nekako povežem (sa partizanima) i došao sam da pitam baba Stanu, to je majka od moga strica, zvao se Mile Škuta, bio je predratni gimnazijalac i bio je ustanik i učesnik u ovoj akciji. "Kada će Mile doći?", a ona je rekla: "Večeras dolazi". Ja onda dodjem kod njega. "Mile, spašavaj, vodi me odavde" Ja više ne mogu da se krijem. Meni je došlo sam da idem da vas tražim gde ste, ali ne znam gde bih vas našao". "Znaš šta, Mićo", kaže, "ne mogu ja tebe da odvedem jer bi se Gaćeša ljutio . I ovako ima mnogo mladića koji su završili vojnu", odnosno odslužili vojsku, "a nema pušaka. Ako zarobimo neki karabin u nekoj akciji to je jedino to." Sada mi on kaže ovako: "Slušaj, ti nećeš ni posle moći kada bude...Mi smo odlučili da osnivamo skojevske organizacije po selima, omladinske organizacije da organizujemo omladinu". Baš je meni dao taj zadatak kao predratnom gimnazijalcu da ja budem taj koji će osnivati te skojevske grupe. "Prva skojevska grupa biće u našem selu", kaže. "Bićeš ti i biće Milan Lončarević". Taj je bio stariji od mene godinu dana. On je završio pre četvrti razred gimnazije nego ja. "On će biti sekretar, ti ćeš biti zamenik sekretara i još ćemo naći tri, četiri, znam ja koji su. Jedno dve devojke i još dva muškarca. Biće vas od pet do sedam. Vi ćete raditi i činiti isto koliko i partizani sa puškom u ruci. Treba i nama pozadina, organizovana pozadina, (neko) na terenu da nam pomaže. Vaš zadatak će isto biti da nam regrutujete mladiće koji će ići u vojsku u partizane, koji su sposobni, drugo da sakupljate dobrovoljni prilog...". I dao mi je tada moje prvo marksističko obrazovanje. Dao mi je jednu knjižicu koja se zvala "Razvitak ljudskog društva", kako se (ljudsko društvo) razvijalo od kamenog doba pa (do danas). I (još) mi je dao "Kako se stvarao SKOJ", kako je počelo, kakva je to organizacija. "Eto to proučavaj . Daj to i Milanu Lončareviću i reci mu to što sam ti rekao". I ja odem sutradan i kažem sve ovom mog drugu Lončareviću. Mi smo onda čekali i u septembru su došli i oformili skojevsku grupu. Tako sam ja maltene postao ako ne partizan sa puškom u ruci partizan u pozadini. To je to. Na taj način smo se mi borili protiv NDH.

Već je partizanski odred bio na Baniji, već tada 1941. godine u jesen. Ali, velika ofanziva je bila i neka Mrakova vojska, to je bio čuveni takozvani Mrakov puk, i oni su isterali ove naše ljude iz šume i uništili taj logor. To je bilo tako (dobro) uredjeno gore, to su pričali ljudi tada. Imali su i mlin gore, imali su sve moguće, prao se veš. Moja buduća supruga bila je sa ocem gore. I ona je prala veš kao devojčica, devojka od šesnaest, sedamnaest godina.

Oformljena je ta skojevska grupa a tamo je već bio odred, tako da se na Baniji vrlo brzo razvijao narodnooslobodilački pokret i narodnooslobodilačka borba. Skoro u svim našim selima su bile skojevske grupe i omladina. Pored skojevskih grupa koje su bile ilegalne mi smo imali legalan Savez omladine Jugoslavije,USAOJ. Najpre se zvao Savez mlade generacije - SMG, a onda kada je AVNOJ već bio oformljen onda se zvao USAOJ - Ujedinjeni savez omladine Jugoslavije. A SKOJ je bio i dalje u ilegali iako nije trebalo da bude ali je tako bilo. Onda sam postao i član Saveza komunista. Da vam kažem i to, krajem 1942. godine, meni je dodijalo, neću da budem više (u pozadini), hoću da budem partizan sa puškom u ruci i ja se prijavim...Odem u komandu divizije, bile su već tada oformljene Sedma banijska divizija i Osma kordunaška divizija i Sedma lička. Sve je to bilo u novembru mesecu 1942, sve te divizije su napravljene, mislim oformljene. I mene je to vuklo. Neću ja da budem ovde stalno, idem ja u partizane. Ja dodjem u komandu i kažem: "Ja sam došao (da idem) u partizane". Kad komesar: "A, ti si Mrakoviću! Zašto ti u partizane?". "Pa hoću da budem partizan, neću da budem više u pozadini. Stalno viču ovaj pozadinac, pa gibaničar, kao četnike što zovu tamo gibaničari". On se smeje. "Ne, ne, ne možeš ti. Znaš šta, mi ćemo ovako: ti ćeš biti partizan, davaćemo ti uniformu ukoliko budemo u stanju, ti kao partizan dobijaćeš cipele od nas redovno, šuster će ti praviti cipele. Ti si partizan, a tamo si skojevac". Ja sam bio već tada opštinski rukovodilac SKOJ-a za čitavu opštinu. Tada su opštine bile ratne, nove opštine. Drenovac... više sela, pet, šest sela je činilo opštinu. Ja sam bio opštinski rukovodilac, a to se zvalo Opštinsko rukovodstvo SKOJ-a. "U redu", rekoh, "tako može biti da sam ja partizan". To je bilo krajem 1942. ili početkom 1943. Ja se vodim da sam aktivni partizan.

I šta biva? Znači, to je sve tako bilo i negde 1943. godine ja ipak odem u partizane. Svojevoljno. "Ja", kažem, "ne mogu više tamo da budem. Ja sam pripremio već drugog ko će biti predsednik" (umesto mene), i ja ostanem tu u partizanskom odredu Banije. I ja sav srećan (jer sam) dobio oružje. Dobio sam jednu italijansku kratku pušku. Pravi partizan! Tu sam ja bio. Onda dolazi do Četvrte (neprijateljske) ofanzive januara 1943. godine i sva divizija ide da obezbedjuje ranjenike.Sedma banijska divizija je najviše stradala u tom ratu. Obezbedjivala je dve hiljade ranjenika. Ranjenike obezbedjivati stalno, to je težak bio posao. Sva sreća, Banijski odred je ostao na Baniji i ja sam bio zadovoljan što ne idem. I ta odluka Okružnog komiteta partije bila je velika nepravda, nepravilna odluka da celo stanovništvo Banije izbegne u Bosnu, da ide za divizijom. Januar mesec, hladno, ljudi su nespremni i sve to. To je sve pobeglo, samo uzme one najosnovnije stvari. I stradali su, stradalo je ljudstvo. Moj odred je sa Banije prešao Unu, prešli smo u Bosnu, u Krajinu, Bosansku Krajinu. Prešli smo tamo, bili smo jedno dva meseca, tri i onda se opet vratimo malo ovamo jer su u toj Četvrta ofanzivi Nemci prošli preko Banije, samo prohujali, i ko je ostao...Moja majka je ostala i moj brat mladji u toj zemunici što je deda napravio. I deda je ostao. Deda je poginuo tada 1943, deda je poginuo. Svadjao se sa nekim Nemcem. Nemac hteo kravu od neke babe tu, hteo da uzme kravu da je kolju.Deda ne da i vuče kravu, a Nemac : "Ma šta ti!" i uzeo je valjda šmajser i samo ga presekao (mecima) i zapalio.Tako sam ga ja našao posle. Deda izgoreo, samo mu noge ostale, sve drugo izgorelo. E sad, vratim se ja kada se već Sedma divizija vraćala. Sedma divizija je stradala, to je veliko zlo. To se zna, ali moram pomenuti, da je otišlo pet hiljada ljudi tamo, u diviziji je bilo pet hiljada partizana a vratilo se samo sedam stotina.

- Da li biste rekli za mladje naše gledaoce šta su to Četvrta i Peta ofanziva u stvari? Koje su to bitke?

To je bilo da unište narodnooslobodilački pokret.

- Koje su to bitke bile?

Te bitke su bile ovako...Pre svega za mladji svet, idu da unište (narodnooslobodilački pokret). Bitke na Sutjesci i Neretvi za vreme te dve ofanzive su bile najveće bitke tamo. A bili su počeli od Gline pa sve do preko Bosne, preko...I taj naš jadni narod je bežao zajedno sa vojskom. Ide sa vojskom, a vojska nije mogla da prati ni ono što njima treba. To je bila nepravda, ne nepravda nego loša odluka.

- A da li znate koliko je ljudi pobeglo sa vojskom i koliko je civila preživelo?

Pa evo, znam tačno da je bilo dvadeset pet hiljada pobeglo sa Banije. A preživelo je, pa ja ne znam da li možda dve trećine. Trećina nije preživela. Ili je umrla od tifusa ili od gladi, od zime i sve to.To se čak i ne zna koliko je nastradalo.

E, kada se vratila Sedma banijska divizija ja opet hoću iz odreda da idem u diviziju, jer se u odredu nije moglo napredovati. Ja hoću da budem neki rukovodilac, bar da budem komesar čete ili nešto. Onda me primi komesar divizije. Bio je neki Uroš Krunić komesar divizije, učitelj predratni, i on meni kaže ovako: "Čuo sam ja za tebe Mićo Mrakoviću da si ti odličan skojevski rukovodilac i ja ću tebe opet da vratim nazad, ali sada ideš za sekretara Kotarskog komiteta SKOJ-a, sreskog, u Glinu". Glina je već bila oslobodjena tada. To je bilo krajem 1943. godine. "Pa dobro", rekoh. "Ali ne samo ti", kaže. Čuveni Adam Bubalo, sada je u Zagrebu, uvek je aktivan pa i sada, živ je još. "I njega (Adama) vraćam da bude sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a, a tebe za sekretara Kotarskog komiteta SKOJ-a". "E onda dobro", rekoh, "slažem se ako tako mora biti". I ja sam bio tu sve do decembra 1944. godine. Tada je došao jedan raspis koji sam i ja dobio u Komitetu. Raspis od Centralnog komiteta SKOJ-a. Raspis je išao i u divizije i na teren, (i u njemu je pisalo) da se nadju i da se sa terena (i iz divizija) najbolji mladići skojevci šalju u Prvu klasu Vojne akademije. Ta Prva klasa Vojne akademije imala je dve hiljade ljudi, mladića sve. Većinom, osamdeset posto skoro, su skojevci i članovi Partije. I sada šta biva? Moji neki drugari, školski drugovi i borci i ovi na terenu skojevci, vidim ja idu jedan, drugi, treći, četvrti, peti, a mene niko da pozove. Ja pitam: "Dobro hoćete li mene poslati?". "Ne", kaže ovaj sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a, "ne može". Išao sam i kod sekretara Okružnog komiteta partije: "Ne,ne, ti moraš ovde. Nema tebi Akademije, ti si nama potreban tu". Ja kažem: "Ja hoću da budem oficir! Ja neću više da budem civil!". "Ne može. Ne možeš biti". A ja se onda dosetim i lično odem u Topusko, banja Topusko.Tamo je bio ZAVNOH i tamo je bilo svo rukovodstvo ZAVNOH-a - Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobodjenja Hrvatske. Mika Špiljak je bio tada sekretar Oblasnog komiteta SKOJ-a za čitavu Hrvatsku. Ja odem kod njega: "Druže Miko, jel' Vi mene znate? Ja sam Mićo Mraković, sekretar Kotarskog komiteta SKOJ-a u Glini". "Znam, znam sve o tebi. Nisam de video do sada, ali znam sve". "A znate što sam ja došao kod Vas? Ja Vas molim, ja želim da idem, svi moji drugari odoše u Akademiju. Ja želim da završim Akademiju, da budem vojno lice, da budem oficir, da ne budem civil". "Pa kako ćemo to?". "Pa lako. Imam ja zamenika, on može odlično da obavlja dužnost". "Kako se zove?". "Jekić Janko", kažem mu ja. "Da, čuo sam i za njega. Dobro". "Dajte molim Vas mi napišite to da ja odnesem". I on napiše: "Miću Mrakovića možete pustiti da ide u Vojnu akademiju". Nosim to sekretaru Okružnog komiteta partije i SKOJ-a i oni kažu: "Slobodan si, ideš". Niko srećniji od mene nije bio. A možda sam i pogrešio, ali dobro...

I odem ja u Akademiju, dodjem tu. Mi smo, nas sto deset...

- Gde dodjete?

Ovako, nas sto deset tada, 1944. godine 21. decembra, oformili smo, to je bio Četvrti korpus. Dali su nam svima engleska odela, sve nas naoružali sa bombom, svaki je imao jednu ručnu bombu i pušku. "Idete za Beograd u Vojnu akademiju". Sto deset nas. To su bili i partizani iz divizija i sa terena skojevci. Oformljen je, kažem, Četvrti korpus, sto deset nas je bilo što iz divizija, brigada, što sa terena. Obukli su nas, to sam rekao, dali su nam oružje, obukli nas u engleske uniforme i jedan general nas je ispratio rečima... U stroju nas je bilo sto deset, a izmedju nas smo obrazovali komandira i komesara, i general Joco Tarabić, nije tada bio (još) general, bio je pukovnik tada, kaže ovako doslovno: "Vi ste odredjeni da idete u Vojnu akademiju. Vaš put neće biti lak. Moraćete se probijati i kroz neprijateljska uporišta. Tražičete sami vodiče. Snalazite se. Ništa više. Ja vam samo želim srećan put". I mi krenemo. Idemo najpre tamo prema Kupi, predjemo Kupu i tako dalje, prešli smo prugu kod Banove Jaruge. Tu smo imali najviše okršaja. Našli smo jednoga da nas prevede preko pruge i šta biva? Kaže on. "Mi moramo preću tu prugu", a na petsto metara, možda i bliže, ima jedna ustaška straža i sa druge strane imaju svoje bunkere. Rekoh:" Pobiće nas!". "Neće", kaže (naš vodič), "ja odgovaram". A Hrvat je bio. "Kako ti odgovaraš?", pita ga ovaj komandir moj, komesar. "Ja odgovaram zato što oni misle da ima vas mnogo, pa ako oni otvore (vatru) onda će biti oni ubijeni. Mi tako radimo!". I mi predjemo prugu. Idemo i sada smo tu već u Moslavini. Tu smo bili za vreme Božića, već je bio katolički Božić, 25 (decembar). Onda smo proslavili Božić, prešli kod Virovitice Dravu i prešli u Madjarsku. U Madjarskoj smo već bili tamo...Dodjemo mi u jedno selo Daranj, Madjarska, ušli...Da vam kažem ovako jedan interesantan doživljaj. Mi došli tamo i rasporedili nas po kućama i ja vidim sve muškarci. Išao ja sa mojim komandirom, komesarom, ja sam bio delegat voda. Ja pitam: "Pa gde su vam ženske?". "A", kaže (jedan meštanin), "mi smo mislili da ste vi Rusi pa ženske sve pobegle. Sada će se vratiti ženske kada vide da ste vi Jugosloveni". Od Rusa, svašta...Tu smo prenoćili i krenemo sutradan. Idemo sada po Madjarskoj već lako. Išli smo malo i vozom negde, vrlo malo i predjemo opet kod Baje, na Novu godinu tačno, iz Madjarske u Srbiju.Tu idemo većinom peške. Malo smo se vozili do Beške ili od Beške do Beograda, tu pred Zemun. Izadjemo tu i idemo peške. Idemo mi na Topčider.

Dodjemo tačno na Topčider 6. januara na Badnji dan. Mi se iznenadili. Slave oni Badnji dan. Šta je ovo, koja je ovo sada država, koji ovo partizani slave Božić? Komandant Vojne akademije bio je Savo Orović, već je bio general. To je prvi general , prvi koji je dobio čin generala u narodnooslobodilačkoj vojsci.On je bio pukovnik Kraljevine Jugoslavije. Lično on je snimao Tita kada je Tito ono bio ranjen. Savo Orović je bio silan! I on je to organizovao. Tu na krugu kuva se rakija, kuvana rakija.

- Varenika.

Da, varenika. Tu su orasi, bademi, lešnici, to sve što treba za Badnji dan. Bože, reko', šta je ovo? I ništa. Mi okrenuli da pucamo, da se veselimo. Tako je to bilo. Onda su nas rasporedili. Bilo je pet bataljona, dve hiljade nas pitomaca. Tada smo na Dan Crvene armije, 25. februara 1945. godine, polagali zakletvu pred Titom, lično pred vrhovnim komandantom. Došao je Tito na belom konju i bio prisutan našoj zakletvi. Zato ja Tita, kada neko počne da pljuje po njemu, ja ne mogu da slušam to. Niti čitam ove knjige što pišu...On je za mene vrhovni komandant. Jeste, imao je grešaka, ali više dobrih stvari. Njegove zasluge su velike i to je pokazala njegova sahrana. Da ja ne govorim o Titu sada, govoriću više o sebi. Ja sam bio rasporedjen u Drugi bataljon i odmah je došla za mnom karakteristika, normalno. Svi su odmah nosili svoje karakteristike zajedno sa sobom, šta su i ko su, i odmah su mene stavili za rukovodioca SKOJ-a u bataljonu. To ja odmah uz komesara bataljona glavni. Tada sam imao jedan veliki doživljaj koji mi je ostao u lepoj uspomeni. Bila je Konferencija omladine Balkana. To je bio juli mesec 1945. godine i ja sam bio na toj konferenciji i (održao) jedan kratki govor. Ispred dve hiljade pitomaca Vojne akademije pozdravio sam Kongres. Bio je i Tito tada. Bio aplauz, ja pozdravljam i održim taj kratki pozdravni govor.

I postanem onda...Završimo tu u Beogradu, samo jedan semestar i po nekom ruskom zakonu, pravilu vojnom, mi se rasformiramo. Akademija se rasformira i idemo sad po učilištima, po rodovima vojske. To je tako po njihovom običaju i njihovoj taktici i nas oko četiri stotine idemo u Zagreb u Artiljerijsku oficirsku školu. Tamo smo završili za dve godine, (odnosno) za godinu i po dana, program koji je trebao biti tri godine. To je bio neki brzi program, ali smo radili, radili, učili i završili i dobijali raspored. Ja sam prvi raspored imao na našem Kosovu, u Prizrenu. I zamislite, odrede me za komesara diviziona iako sam završio tu artiljerijsku školu, ali trebalo je to. Ja došao za komesara diviziona, bio tu kratko vreme, onda me odatle vrate u Skoplje, onda za Djevdjeliju, u Demir Kapiju za komesara diviziona, to je već...I dosta, to je ratno (to je moja ratna priča).

- Kao komesar diviziona sigurno ste procenjivali političku situaciju na terenu medju stanovništvom. Kako je bilo na Kosovu kada ste tamo bili?

Tada je bilo dobro. Ja nisam...Kratko sam vreme bio.

- Je li bilo još balista?

Ne, ne. Tada nije bilo ništa...Tada je bilo još ono ratno partizansko.Bilo je posle balista. Balistički pokret, to je kasnije bilo. Bio sam kratko vreme ja tu, tako da...Ali znam kako je to bilo tamo na Kosovu. Ma, bio je pokret balista, sa njima se borilo dve, tri godine kao i sa ostatkom četnika
Eto to je moj život i proživljaj.